Jedan sekund vremena i tisine koja caruje u mojoj sobi bio je dovoljan da se kroz moje misli usunja blagi povetarac celog mog zivota. Jedna mrvica srece, tuge, zalosti i bede. Ni sami nismo svesni koliko nam je taj jedan sekund, ta mala mrva vremena dragocena i potrebna za nas cilj u zivotu. Mnogi od nas ocekuju vise od samoga sebe, ali vreme pruza dokaze da se ljudi ne menjaju, da uvek ostaju isti. Uvek vole, mrze, i umiru. Neverovatno je to kako zivot ume da otvori karte kada vam je to najmanje potrebno, kada vam to ne prija....kada biste najradije izbrisali svoje ime sa spiska ljudi i uopste celoga sveta koji nas okruzuje. Razocarati se u ljude to je najgora stvar koju mozete doziveti. Razocarenje u nekoga do koga vam je stalo, koga volite za koga zivite....Razocarani u ljubavi, razocarani u svemu, razocarani u celom ovom prokletom svetu punom lazi, prevare i mrznje. Zasto? Zasto jednostavno neko nekoga iskreno ne zavoli, zasto svi zive da bi bili „prvi” glavni u svemu, zivot je jedan splet okolnosti i cudnih slucajnosti koje treba primati srecno u punom sjaju, uzivati u zivotu, kao sto on uziva u vama. Ziveti za ljubav, odbacivati mrznju. Sve u svemu ja i dalje prihvatam sve te stvari, sve probleme odlucno i hrabro koliko god mogu, zivim sa njima, volim ljude oko sebe, letim visoko iznad krovova ovoga grada, iako to niko ne shvata ja sam samo svoj, verujem ljudima, disem punim plucima, ucim da volim a da nikoga ne mrzim, zelim i imam volju za dugacak put koji se zove zivot. Ispred mene je horizont, sa suncem, na kraju do tog sunca ja ću doci i ja to znam ali kada? To je pitanje vremena i sad znam, znam da moj zivot nije uzaludan, da cu i dalje biti voljen i mrzen, da postoji moja sjajna zvezda na kraju tog puta, da postoji nesto za sta vredi ziveti......

Нравится